Pametne kartice su integrisani mikroprocesorski sistemi sa sopstvenim operativnim sistemom, operativnom memorijom, strukturom datoteka i mogućnošću interne obrade podataka. Široko se koriste u digitalnim sertifikatima, elektronskom potpisu, decentralizovanim sistemima za lojalne kupce i bonus poenima, pripejd uslugama, mrežnoj sigurnosti, softverskoj zaštiti i drugima. Zbog ugrađenih algoritama i mehanizama za šifrovanje smatraju se izuzetno pouzdanim.
Pametne kartice su definisane prema:
1). Kako se čitaju i zapisuju podaci sa kartice
2). Tip čipa ugrađen u karticu i njegove mogućnosti. Postoji veliki izbor opcija koje možete izabrati prilikom dizajniranja vašeg sistema.
Uglavnom su sve čip kartice izrađene od slojeva različitih materijala ili podloga, koji kada se pravilno spoje daju kartici specifičan život i funkcionalnost. Tipična karta danas je napravljena od PVC-a, poliestera ili polikarbonata. Prvo se štampaju slojevi karata, a zatim ih laminiraju u velikoj štampi. Sledeći korak u konstrukciji prosecanje rupe u kartici. Nakon toga sledi ugrađivanje čipa i dodavanje podataka na karticu. Sve u svemu, može biti do 30 koraka u izradi kartice. Ukupne komponente, uključujući softver i plastiku, mogu biti do 12 zasebnih predmeta; sve to u objedinjenom paketu koji se korisniku čini kao jednostavan uređaj.
Ovo je najčešći tip pametnih kartica. Električni kontakti koji se nalaze na spoljnoj strani kartice povezuju se sa čitačem kartica kada se kartica ubaci. Ovaj konektor je povezan sa ugrađenim čipom na kartici.
Povećani nivo procesorske snage, fleksibilnosti i memorije povećaće troškove. Kartice sa jednom funkcijom su obično najisplativije rešenje. Izaberite pravi tip pametne kartice za svoju aplikaciju određivanjem potrebnog nivoa sigurnosti i procenom troškova u odnosu na funkcionalnost u odnosu na troškove ostalih hardverskih elemenata koji se nalaze u tipičnom toku rada. Sve ove promenljive treba proceniti u odnosu na očekivani životni ciklus kartice. U proseku kartice obično čine samo 10 do 15 procenata ukupnih troškova sistema, a ostalih 85 procenata čine infrastruktura, izdavanje, softver, čitači, obuka i oglašavanje. Sledeći grafikon prikazuje neka opšta pravila:
Kompromiti funkcije kartice
Memorijske kartice ne mogu da upravljaju datotekama i nemaju procesorsku snagu za upravljanje podacima. Sve memorijske kartice komuniciraju sa čitačima putem sinhronih protokola. Na svim memorijskim karticama čitate i pišete na fiksnu adresu na kartici. Postoje tri primarne vrste memorijskih kartica: ravna, zaštićena i sačuvana vrednost. Pre dizajniranja ovih kartica u predloženi sistem, izdavalac treba da proveri da li čitači i / ili terminali podržavaju komunikacione protokole čipa. Većina beskontaktnih kartica su varijante zaštićenog idioma memorijske / segmentirane memorijske kartice.
Ove kartice samo čuvaju podatke i nemaju mogućnosti obrade podataka. Često izrađene od I2C ili serijskih flash poluprovodnika, ove kartice su tradicionalno bile najniža cena po bit za korisničku memoriju. Ovo se sada promenilo sa većim količinama procesora koji se grade za GSM tržište. Ovo je dramatično smanjilo prednost ovih vrsta uređaja. Treba ih smatrati disketama različitih veličina bez mehanizma zaključavanja. Ove kartice se ne mogu identifikovati sa čitačem, tako da vaš sistem hosta mora znati koji tip kartice se ubacuje u čitač. Ove kartice se lako dupliraju i ne mogu se pratiti pomoću identifikatora na kartici.
Ove kartice imaju ugrađenu logiku za kontrolu pristupa memoriji kartice. Ovi uređaji se ponekad nazivaju Inteligentne memorijske kartice, a mogu se podesiti da štite neke od podataka ili čitav niz memorije. Neke od ovih kartica mogu se konfigurisati da ograniče pristup čitanju i pisanju. To se obično radi pomoću lozinke ili sistemskog ključa. Segmentirane memorijske kartice mogu se podeliti u logičke odeljke za planiranu višefunkcionalnost. Ove se kartice lako kopiraju, ali ih hakeri mogu lažno predstavljati. Obično se mogu pratiti pomoću identifikatora na kartici.
Ove kartice su dizajnirane za određenu svrhu čuvanja vrednosti ili tokena. Karte su ili za jednokratnu upotrebu ili za punjenje. Većina kartica ovog tipa sadrži trajne mere bezbednosti na mestu proizvodnje. Te mere mogu uključivati ključeve lozinke i logiku koje proizvođač čvrsto kodira u čip. Memorijski nizovi na ovim uređajima postavljeni su kao dekreti ili brojači. Za bilo koju drugu funkciju ostalo je malo ili nimalo memorije. Za jednostavne primene poput telefonske kartice, čip ima 60 ili 12 memorijskih ćelija, po jednu za svaku telefonsku jedinicu. Memorijska ćelija se briše svaki put kada se koristi telefonska jedinica. Jednom kada se koriste sve memorijske jedinice, kartica postaje beskorisna i baca se. Ovaj postupak se može obrnuti u slučaju kartica koje se mogu puniti.
Ove kartice imaju mogućnost dinamičke obrade podataka na kartici. Višenamenske pametne kartice dodeljuju memoriju kartice u nezavisne odeljke ili datoteke dodeljene određenoj funkciji ili aplikaciji. Unutar kartice se nalazi mikroprocesor ili mikrokontrolerski čip koji upravlja ovom raspodelom memorije i pristupom datotekama. Ova vrsta čipa slična je onima koje se nalaze u svim ličnim računarima i kada se implantiraju u pametnu karticu, upravlja podacima u organizovanim strukturama datoteka putem operativnog sistema kartica (COS). Za razliku od drugih operativnih sistema, ovaj softver kontroliše pristup korisničkoj memoriji na kartici. Ova sposobnost omogućava različitim i višestrukim funkcijama i / ili različitim aplikacijama da borave na kartici, omogućavajući preduzećima da izdaju i održavaju raznolikost „proizvoda“ putem kartice. Jedan primer za to je debitna kartica koja takođe omogućava pristup zgradi u kampusu koledža. Višenamenske kartice pogoduju izdavačima omogućavajući im da plasiraju svoje proizvode i usluge putem najsavremenije tehnologije transakcija i enkripcije. Tačnije, tehnologija omogućava sigurnu identifikaciju korisnika i omogućava ažuriranje informacija bez zamene instalirane baze kartica, pojednostavljujući promene programa i smanjujući troškove. Za korisnika kartice, multifunkcionalnost znači veću pogodnost i sigurnost, i na kraju, objedinjavanje više kartica do nekoliko odabranih koji služe u mnoge svrhe.
U ovoj kategoriji postoji mnogo konfiguracija čipova, uključujući čipove koji podržavaju funkcije kriptografske infrastrukture javnog ključa (PKI) sa ugrađenim matematičkim koprocesorima ili JavaCard® sa hardverskim blokovima virtuelnih mašina. Kao pravilo - što više funkcija, to je veći trošak.
To su pametne kartice koje koriste radio frekvenciju (RFID) između kartice i čitača bez fizičkog umetanja kartice. Umesto toga, kartica se provlači duž spoljne strane čitača i čita. Tipovi uključuju proximity kartice koje su primenjene kao tehnologija samo za čitanje za pristup zgradi. Ove kartice funkcionišu sa vrlo ograničenom memorijom i komuniciraju na 125 kHz. Druga vrsta ograničene kartice je Gen 2 UHF kartica koja radi na 860 MHz do 960 MHz.
Istinske beskontaktne kartice za čitanje i pisanje prvi put su korišćene u transportnim aplikacijama za brzo smanjivanje i ponovno učitavanje vrednosti cena tamo gde njihova niža bezbednost nije bila problem. Oni komuniciraju na 13,56 MHz i u skladu su sa standardom ISO 14443. Ove kartice su često zaštićene vrste memorije. Oni takođe stiču popularnost u maloprodajnoj uskladištenoj vrednosti jer mogu da ubrzaju transakcije bez smanjenja prihoda od obrade transakcija (tj. Visa i MasterCard), za razliku od tradicionalnih pametnih kartica.
Varijacije specifikacije ISO14443 uključuju A, B i C, koje određuju čipove bilo određenih ili različitih proizvođača. A = NXP- (Philips) B = Svi ostali i C = Sony, samo čipovi. Nedostaci beskontaktnih kartica uključuju ograničenja kriptografskih funkcija i korisničke memorije u odnosu na mikroprocesorske kartice i ograničenu udaljenost između kartice i čitača potrebnu za rad.
Višedimenzionalne komunikacijske kartice
Ove kartice imaju više metoda komunikacije, uključujući ISO7816, ISO14443 i UHF gen 2. Način izrade kartice određuje da li je hibridna ili sa dvostrukim interfejsom. Pojam takođe može uključivati kartice koje imaju magnetnu traku ili bar-kod.
Hibridne kartice imaju više čipova u istoj kartici. Oni su obično priključeni na svaki interfejs odvojeno, kao što su MIFARE čip i antena sa kontaktnim 7816 čipom na istoj kartici.
Ove kartice imaju jedan čip koji upravlja komunikacionim interfejsima. Čip se može pričvrstiti na ugrađenu antenu čvrstom vezom, induktivnom metodom ili sa fleksibilnim mehanizmom udara.
Ove vrste kartica služe za određeno tržišno rešenje. Na primer, postoje kartice na kojima je senzor otiska prsta ugrađen na karticu. Ili je jedna kompanija izgradila karticu koja generiše jednokratnu lozinku i prikazuje podatke za upotrebu sa aplikacijom za e-Banking. Kartice trezora imaju magnetne trake za ponovno upisivanje. Svaka od ovih tehnologija specifična je za određenog dobavljača i obično je patentirana.
Očekivani oblik kartica često se naziva CR80. Bankarske i lične karte regulisane su ISO 7810 specifikacijom. Ali ovaj oblik nije jedini faktor oblika u kojem su kartice postavljene. Specijalno oblikovani izrezi karata sa modulima i / ili antenama koriste se širom sveta. Najčešći oblici su SIM. SD i MicroSD kartice sada se mogu primeniti snagom čipova pametnih kartica. Dostupni su i tokeni USB fleš diskova koji koriste istu tehnologiju kartice u različitim faktorima oblika.
Dva primarna tipa operativnih sistema pametnih kartica su (1) fiksna struktura datoteka i (2) dinamički aplikativni sistem. Kao i kod svih vrsta pametnih kartica, i izbor operativnog sistema kartice zavisi od aplikacije kojoj je kartica namenjena. Druga razlika u definisanju leži u mogućnostima šifrovanja operativnog sistema i čipa. Vrste šifriranja su Simetrični ključ i Asimetrični ključ (javni ključ).
VIŠE INFORMACIJA
